Povrćem se smatra veliki broj biljaka čiji se delovi koriste u ishrani: u svežem, kuvanom i konzerviranom obliku. U svetu je poznato oko 1.000 vrsta povrća, od kojih se gaji oko 150, ali najširu upotrebu ima 30–50 vrsta. Broj gajenih vrsta povrća uslovljen je ekološkim i ekonomskim uslovima, a posebno tradicijom. Danas su najrasprostanjenije vrste sa umerenim zahtevima za uslove uspevanja. To su vrste koje su gajene još pre 4.000 godina (crni luk, kupus, krastavac, pasulj), odnosno u periodu od pre 2.000–4.000 godina (grašak, rotkva, mrkva, celer, beli luk, špargla). Pored ovih, danas se gaje i vrste čija se starost procenjuje na oko 2.000 godina (spanać, peršun, dinja, šampinjoni), kao i one čijem je rasprostranjenju doprinelo otkriće Amerike (tikva, paradajz, paprika, krompir). Povećanje broja gajenih vrsta je trajan proces.
Sa botaničkog gledišta povrtarske biljke su zeljaste, jednogodišnje (paradajz, krastavac, grašak i dr.), dvogodišnje (kupus, mrkva, crni luk) ili višegodišnje (hren, rabarbara, špargla). Kod povrća se za ishranu koristi: koren (mrkva, peršun, rotkvica, cvekla i dr.); podzemni izdanci (hren, špargla); lukovice (crni i beli luk i dr.); krtole (krompir), stablo (keleraba); listovi (salate, spanać, blitva i dr.); lisne drške (celer, rabarbara), glavice (kupus, kelj, kineski kupus i dr.); cvast (karfiol, artičoka, brokoli); plod (paradajz, paprika, lubenica, krastavac, tikva i dr.) i seme (grašak, bob, pasulj).
Povrće se najčešće gajilo u bašti, vrtu zajedno sa cvećem, ukrasnim biljem, voćem i stonim sortama grožđa. Iz takve proizvodnje potiče i pojam bašta–vrt koji označava deo zemljišta uz kuću na kome se gaje povrće, cveće, voće i dr. Takva specifična proizvodnja više biljnih vrsta doprinela je razvoju naučne discipline hortikulture (hortus – vrt).
Baštenska proizvodnja zastupljena je uglavnom na privatnom posedu, na malim površinama, gde se gaje vrste namenjene za potrošnju u sopstvenom domaćinstvu ili za bliže tržište. Sa površine od 250–300 m2 može se snabdevati četvoročlana porodica tokom cele godine. Baštenska proizvodnja je značajna zbog relativno malih zahteva za radnom snagom, zbog malih ukupnih potreba, ali i zbog vrsta koje poljoprivredne organizacije ne proizvode. Ovo je intenzivan način proizvodnje povrća, sa smenom dve do tri vrste u toku godine, uz gajenje sorti prikladnih za ručnu berbu.
Ipak, kada razmišljamo o počinjanju povrtarstke proizvodnje za sopstvene potrebe, a sve u svetlu postojeće okućnice ili bašte kojom raspolažemo, u mogućnosti smo da pažnju posvetimo više biljnim vrstama koje zbog svoje male zastupljenosti, nisu toliko poznate očima šire javnosti. Naime, takve biljne vrste su izuzetno visoko hranjive, bogate zaštitnim materijama, ali zbog svoje specifične biologije rasta i razvića, kao i zbog nepoznavanja od strane potrošača, nisu veoma zastupljene na našim trpezama. Vrste kao što su aljma, vlašac, kivano, fizalis, hren, rukola, komorač i sl. predstavljaju pravi biser u riznici korisnih povrtarskih vrsta i svakako bi im trebalo posvetiti više prostora u baštama.
Autor: Dipl. ing - master Dušan Marinković, Poljoprivredni fakultet Novi Sad