Dve trećine prilaznog puta su nasute tucanikom što put čini ugodnim, a preostala trećina , jedna njivska duž je poljski  zemljani put, koje je sem dugih i obilnih kiša lako vozan. Upravo u tom delu puta salaš “125” se pokazuje u svoj svojoj punoj pejzažnoj lepoti. Opasan je niskom odraslih gagremova kroz koje se stidljivo naziru konture zaklonjenih sadržaja. U zaleđu stambene zgrade, čitavim dužom, zaštitnički ustrojeni su markantni stogodišnji dudovi. Oku ne promiče ni korlat ograda koja omeđava salašarsku pravougaonu površinu dugu 200 metara, a široku 50. Prednji deo salašarskog prostora čini markantni zidani ulaz obostrano omeđen špalirom bagremova, a levo je kompaktan travni livadski prostor na čijem središtu dominira starim đeram nad bunarom. Pojas  bagremova i korlat ograda još više ga ističu .

Prilazeći salašu i gledajući ga s puta imali smo osećaj da je sav prirastao za tlo , tu čuvenu plodnu čenejsku crnicu, da je sve usnulo. Ipak , to je samo prvi utisak i privid . Na salašu, izolovanom od buke i civilizacijskog nasilja život teče u skladu s prirodom kakav su vekovima živeli naši preci. Neposredno pred sam dolazak, gotovo uvek, videćete lepog ždrepca Tirla ,crne sjajne dlake , kako žurno obilati oko korlat ograde. Sasvim je moguće da ga vidite upregnutog u sulke i kako kasom vozi svoga vlasnika nedaleko salaša u čenejskom ataru. U tom prednjem delu je i Tirlov drugar Garo, ogromni ovčarski pas. Ovog leta on je zadužen da prebrojava divljač koja živi ovde u polju oko nas, javlja kad potrčavaju rekreatvci i sportisti, oglasi se za nekim traktorom –kroz smeh nam izgovara domaćin i vlasnik salaša Dejan Baljak. Njega smo zatekli u uređenom dvorišnom delu gde nas je usrdno primio . Sve ovo što vidite sam rekonstruisao i kultivisao jer je salaš bio zapušten, gotovo u ruševnom stanju. Uveo sam struju, vodu, sanitarne sadržaje, ali ništa nisam menjao u spoljašnjosti. Sve oblike i gabarite sam do kraja ispoštovao kakvi su bili u izvornom obliku , od pre više od 150 godina koliko je salaš star. Stambeni objekat, čardak, dvorišni bunar, kokošinjac, sve je isto kao nekad. Pre pet godina sam kupio ovaj salaš sa idejom da ovde osmislim neku farmersku proizvodnju od koje je moja porodica i ja možemo živeti i ovim blagodetima prirode i mira uživati. Puno sam sredstava uložio  da bi to izgledalo ovako kao vidite. Etno stil dominira. Neki objekti su samo promenili namenu. U  svinjcima su psi. Imam dva i ne trpe se u istom prostoru, zato je Garo prethodnik. Kućepaziteljsku prednost sam dao iskusnijem Beluki. U kokošinjcima nisu domaće kokoši kao nekad , već ukrasna živina. Petao rase Feniks, dugorepi lepotan lagano i ponosno hoda dvorištem kao da odmerava razdaljinu od lepog savremenog  golubarnika do nove štale kasača Tirla. Golubarnik je matičnim golubovima pismonoša a čardak tamičarima. To su sport-golubovi pismonoše u većini potomci najboljih evropskih i svetskih golubova. Takmičenje je upravo u toku. Moje takmičarsko jato je mlado, mahom godišnjaci. Sa rezultatima sam vrlo zadovoljan. Za dve do tri godine tek mogu očekivati vrhunske rezultate.

     Ovde na salašu mi je lepo, nastavlja priču naš domaćin. Ambijent je upravo stvoren za uživanje, pravi letnjikovac. Međutim, nisam miran i spokojan. Kad mi dođe supruga sa petogodišnjom Anastasijom i malom Milicom, tek se tad opustim punog srca. Inače, da bi moje zadovoljstvo bilo potpuno potrebno je ovaj prostor upotpuniti sadržajima koji su planirani u startu i odredili me da krenem ovim putem.

    Na ovom salašu osim planirane farme moguće je uz dodatna ulaganja baviti se turističko-ugostiteljskom delatnošću, nešto poput sve popularnijeg salašarskog turizma. Za bilo koji program potreban je novac kojeg ja nema. Od infrastrukture potreban je kvalitetniji prilazni put. Vlast je u ovoj Srbiji nema interesa da pomaže mlade ljude podržavajući njihove realne projekte za zapošljavanje i na taj način spreče neprestani odliv najproduktivnijeg dela svoga stanovništa. Oni svesno čine potpuno suprotno. Radije pomažu strance kojima se nudi kompletna infrastruktura i čiste financijske dotacije po glavi zaposlenog čineći Srbiju kolonijom. Odliv domaće moći se nastavlja. Ovaj period će se pamtiti kao vreme kad je u rasejanju više od jedne polovine nacionalnog bića. Srpska mladost postala je i traje kao najrentabilniji izvozni proizvod. Iz rasejanja u Srbiji svake godine stiže preko 5 milijardi evra i na taj način se ostvaruje socijalni mir u državi. Na taj način opstaje i vlast istih projekata i ponašanje kao i ona koja je “izvezla”  svoje sugrađane, svoj “proizvod”. Ima li većeg apsurda na planeti Zemlji?

   Šta meni preostaje da učinim? Da prodam ovu lepotu i krenem u svet pre nego što učiteljica bude pitala moje dete: Šta ti radi tata? 

Novi Sad, 10.06.2012. god.                                 Dejan Baljak