Odštampajte ovu stranicu
četvrtak, 10 mart 2016 09:57

Salaši – stari/novi brend seoskog turizma Vojvodine

Napisao Dragan Pejić
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

NIZ  BISERA,  NE  I  OGRLICA

         Nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove. Jer, vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet  živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera  gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma

 

Svaki bi čovek voleo da živi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tačno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne može da opstane bez ruralne. A ova bi, pak, bez gradske uvek mogla.

Naši preci ‘’Panonci’’ živeli su u zemunicama koje su posle zamenili pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kuće od naboja, sa trščanim, lako zapaljivim krovom. Čovek lako prelazi iz jednog stana u drugi, ali kuću teško ostavlja. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i doslednosti.

Kada su paori svoja domaćinstva izmeštali van sela, da bi, još bliži zemlji i smislu, bili produktivniji u svom poslu, nastajali su salaši.

Domaćine salaša ne može da iznenadi nezvani gost jer se još iz daleka vidi. Komšija je, opet, salašarima uvek bio nešto više i važnije nego onima u selu. Za grad ni reč nemam.

Na salašima se živelo i radilo u dosluhu sa prirodom pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruženje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola privredničkog bezumlja. Kad salaši opuste od živih bića, vratiće se prirori. Ali ne dok smo mi tu.

 

          Ej, salaši...

          Kažu da je najčešći san svakog stanovnika ove planete da živi u svojoj kući sa dvorištem neosrvarljiv jer, jednostavno, na zemljinoj kori nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat vlasnik salaša?

          Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo žuto klasje žita onda su salaši ostrva u ravnici. Čardaci i na nebu i na zemlji, panonske “nojeve barke” sa autentičnim primmercima ljudi, životinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, induvidualnosti, beskonfliktnog života. Izvorište zdrave vojvođanske  mentalne energije.

         Nepregledno prostranstvo vojvođanske ravnice nekada je bilo isparcelisano na salaše, bogata seoska gazdinstva koja su imala sve: polja žita i kukuruza, glavnu zgradu za stanovanje, gostinsku kuću i posebne odaje za poslugu, pomoćne prostorije, pušnicu za meso, skladište, korale, ambare, staje, svinjce i kokošinjce... Nažalost, odavno se ni u jednom više ne vidi dim iz odžaka i ne čuje škripa đerma na bunaru. Od svega što je preostalo najsnažnija je nostalgija starijih i nada mlađih da sve opet može biti kao pre, još lepše, funkcionalnije i profitabilnije.

Jer, ‘’Salaši nisu kič motivi i lažna sreća, oni su ‘ledine’ paorske ukorenjenosti, istrajavanje i egzistencijalne sigurnosti, zaštićenosti po cenu najsurovije zbilje ‘’zaboravljene istorije salaša’’ – zapisano je u knjizi ‘’Ej salaši’’. I zaista, danas pravih, opisanih salaša, ima veoma malo. Ne treba biti suviše pronicljiv da bi se shvatilo da se ljudi sve više okreću urbanom načinu življenja. Sela sve više napuštaju mladi, ostavljajući čuvanje paorske tradicije starijima. Na kraju, s izumiranjem sela – izumiru i salaši.

          Danas, posle duge pauze, u svetlu propagiranja “novih” ekoloških vrednosti svedoci smo svojevrsne renesense salaša. Sada su to salaš-restorani i salaš-moteli sa strukom i tekućom vodom ali i prirodom koja strpljivo čeka da ponovo bude otkrivena. Sa druge strane, vojvođanska seoska  turistička ponuda otvara gostinjske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine.

          Vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet  živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera  gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma.

          Rečju – nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključćivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove.

 

          Poljsko imanje

          Reč salaš  potiče od mađarske reči “szallas” (smeštaj, naški). U zapadnim zemljama zovu ga ranč. Kod nas poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama. Sve isto, samo bez đerma. I duže  (pa ga olujne kiše odnesu, jer nema šta za zemlju da ga drži).

          Salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Upravo ovi  uslovi uticali su na transformaciju salaša. Na samom početku njihovog nastajanja, polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, salaši su se ‘pretvarali’ u kuće, slične onima koje su se gradile u selima. Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajalo stalno nastanjeni. Daljim razvojem, na mnogim mestima dolazi do grupisanja salaša u nizu, te nastaju šorovi, grupe, pa čak i sela. Ipak, zemljoradnici vremenom postaju sve mobilniji, naročito od kako je traktor ušao u upotrebu na selu, te zbog toga postaje potreba za posredovanjem letnjih staništa na njivama. To je jedan od razloga masovnog napuštanja salaša.

          Nastanak salaša  u Vojvodini zadire u vreme kada su ovaj prostor naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. veku salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Ipak, salaši najviše počinju da se grade  neposredno nakon Majske skupštine 1848. godine i nastanka srpskih revolucionarnih pokreta. Naime, sa revolucionarnim pokretom javlja se težnja seljaka da živi na svojoj zemlji i da podstiče razvitak privrede. I drugo, zamisao seljaka je bila da stanuju što dalje od veleposednika i županijske vlasti.

          U to vreme salaši su obično podizani na kraju zemlje salašara, prema drumu i leniji. Ukoliko je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, radi zaštite od nepoznatih ‘gostiju’. Kasnije, razdaljina od druma se smanjila na oko 100 metara.

           U većini slučajeva salaše  su podizali po jedna familija i to jedan pored drugog. Vremenom, salaš se, ili kupovao zajedno sa posedom, ili podizao na novokupljenom imanju. Zbog toga za posledicu imamo da se na više mesta javljaju grupe salaša sa vlasnicima istog  prezimena.

          Pod istim krovom sobe (prednja, zadnja, gostinska), ostava-špajz, kujna,  šupa, vajat, štala i trem (ganak). Čardaci, obor za svinje, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se i poneka salašarska crkva, čak i škola. Štalu je spolja teško razlikovati od kuće što je znak dubokog poštovanja prema životinjama.

          Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar.

          Kod svih salaša, žita su se smeštala na tavan a  kukuruz u kotarkama ispod kojih su bili živinarnik i/ili svinjac. Štala je uglavnom pravljena od naboja, s tavanom i pokrivena crepom Ograda dvorišta,  kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće i vinopva loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su dud i bagrem – duda za rakiju a bagrem za ogrev.

 

          Tegoban život

          Život na salašu nije bio ni malo lak. Za domaćina je uvek bilo posla. Salašari su, pored ratarskih kultura i industrijskog bilja za prodaju, proizvodili sve povrtarske kulture za sopstvene potrebe. Pored toga, na salašima se gajio i veliki broj stoke, koja se držala kako za prodaju tako i kao hrana za članove domaćinstva. Od prodaje stoke, plaćale su se sluge, dok su se mesom hranili sezonski radnici. Salašari su na pijacama, osim stoke, prodavali i puter, sir, kajmak, jaja, živinu, povrće..., a kupovali odeću i obuću za sebe i svoje sluge.

          Salašari su svoj životni vek uglavnom provodili na salašu. Samo su ostereli i iznemogli odlazili nazad u selo, dok je njihovo mesto na salašu zauzimalo jedno od dece.  Tokom svog boravka na imanju, koje je trajalo 50 i više godina, salašari su u selo odlazili na smenu, nedeljom i za praznike. Sem na pijacu, odlazili su u crkvu a potom na ručak kući.

          Tokom zime salašari nisu imali puno posla, osim što su namirivali i timarili stoku. Slobodne vreme provodili su za razne popravke, krpljenje džakova, opaklija, pletenje štrangli... Tokom zimskih večeri, stariji su se na nekom od salaša okupljali radi katranja, a omladina se skupljala na prela, koja su se najviše održavala nakon Božića. Tada su devojke sa sela odlazile na salaše. Prela su se održavala svaki put na drugom salašu. jer se sa sudesnih imanja dolazilo peške.

          Posebne svetkovine na salašima bile su disnatori, svinjokolji. Tada su komšije jedne druge pozivali na večeru. Meso se jelo sveže,  stavljalo u salamuru ili dimilo (sušilo). Leti se uglavnom jelo živinsko meso. Sreda je bila bezmesan dan a petkom se obavezno postilo.

          Omiljena jela bila su pasulj sa suvim mesom, sarma,  krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sasalom ili  štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara. O slanini, šunki, džigernjači, švargli, čvarcima, konasicama, mlaku, siru i kajmaku da i ne govorimo – to se jednostavno podrazumevalo. Uz tako jaku hranu išlo je naravno i piće. Salašari su najčešće nazdravljali uz vino iz svog podruma. A pre jela nije se zaboravljala ni čašica ‘’dudare’’.

           Kada se na salašima intenzivno živelo bilo je i puno dece. Deca imućnijih salašara, čiji su baba i deda bili u selu, pohađali su seoske škole. Ostali su išli u škole na salašu koje su gradile crkvene opštine.

           Posle Drugog svetskog rata, u ime industrijalizacije, izvršene nacionalizacije i eksproprijacije,  sprovedene komasacija, srušeno je na hiljade salaša u Vojvodini. Rušenjem salaša rušen je ne samo tradicionalan način života nego i prave male fabrike hrane, jer je svako tavko domaćinstvo moglo da hrani bar pedesetak gradskih porodica. Nestalo je dece, pozatvarane su škole...

 

Revitalizacijom do turističkog brenda

Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini, u čijoj turističkoj ponudi danas ima više mesta na kojima se može uživati u specifičnom ambijentu i narodnoj kuhinji, čija trpeza je najukusnija kada se ponudi uz zvuke tamburica i šarolik folklorni splet igara.  U rekonstrukciju salaša uložen je veliki trud i vlasnici su se uglavnom trudili da što vernije dočaraju nekadašnji izgled.

No, iako ih ima na desetine, treba pomenuti nekoliko veoma reprezentativnih i visokog seoskog turizma dostojnih turističkih objekata” “Salaš 137” na Čeneju, “Katić salaš” kod Sente, ‘’Katai’’ salaš kod Malog Iđoša, “Gabrić salaši” na Paliću, “Čika Nikolin salaš” u Naradinu,  salaš “Vrbić” kod Bačke Palanke...

Rečju – salaši ponovo postaju stvarnost Vojvodine, turističke meke i atrakcije kojima treba pohoditi!

Autor: Dragan Pejić   

 

 

 

           

Pročitano 2289 puta