Car drveća

Predstave hrasta u tradiciji evropskih naroda

«Što je orao među ticama, a lav među četvoronošcima, to je dub (hrast) u jevropskom biljnome svetu», pisao je svojevremeno Pavle Sofrić Niševljanin. I zaista, teško da se može naći biljka koja je više poštovana i više cenjena od hrasta u brojnim evropskim predanjima.

Hrast je uvek i svuda sinonim snage (u latinskom jeziku hrast i snaga označeni su istom rečju: robur). On pokazuje čvrstoću, moć, dugovečnost, kao i visinu – i u duhovnom i u materijalnom svetu. On je simbol muškog principa. Hrast prestavlja i axis mundi, osu sveta jer povezuje sva tri nivoa vaseljene.

Hrast je sveto stablo i po pravilu je drvo vrhovnoga boga, nezavisno od panteona kome pripada: kod Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Kod starih Grka postoji predanje da je usled razmirica između Zevsa i njegove žene Here nastupio potop, a kad je potopski pljusak prestao, iz zemlje je nikao hrast, kao zaloga mira među zavađenim supružnicima. Hrast je, dakle, prvo drvo poniklo iz zemlje, a verovali su još i da su prvi ljudi postali od hrasta, beleži Niševljanin.

S obzirom na sva verovanja o hrastu, razumljivo je da je posvećen Zevsu, bogu neba, kiše i groma. Svetilište u Dodoni je verovatno najstarije, a svakako najslavnije u Grčkoj i nalazi se u hrastovoj šumi. U njemu je bio obožavan Zevs koji je boravio u hrastu koji je proricao. Oluje praćene snažnom grmljavinom koje besne u Dodoni češće no bilo gde drugde u Evropi čine ovo mesto podesnim za boravište boga čiji se glas čuje kako u šuštanju lišća hrasta tako i u tutnjavi groma. Zevsu su se Grci molili za kišu, a Zevsov sveštenik je umakao hrastovu grančicu u sveti izvor kada je želeo da je prizove, čitamo u Zlatnoj grani.