,,Novo vino se ne sipa u mehove stare”, kaže se u jednoj knjizi. Sva ta dobra vina koja su u prošlosti pravljenja, i ne samo vina, nego i voda, rakija, ulje, kiseli kupus i što šta drugo što je narod svakodnevno koristio, proizvodio, čuvao i skladištio, trebalo je u nečemu držati. Kameni sudovi su prevaziđeni, grnčarija je bila lako lomljiva a hrana se nije smela bacati. Ljudi u prošlosti su napregli svoje vijuge i shvatili da se sudovi mogu praviti i od drveta. U našem narodu ljudi koji su pravili sudove, odnosno kace, kade i burade od drveta zvali su se Pinteri.

Možda na prvi pogled izgleda lako napraviti jedno bure ili kacu od drveta, ali nije. Stara srpska pitalica oslikava preciznost i umešnost Pintera. ,,Šta je to? Kad ga baciš sa tavana ni sto pintera ga ne može sastaviti. Jaje.” Iz ove pitalice vidimo da su se Pinteri smatrali vrlo sposobnim i preciznim majstorima. Zašto?
              U osnovi ovog zanimanja leži poznavanje nekoliko oblasti. Prvo što je Pinter morao da nauči, jeste dobro poznavanje strukture, kvaliteta i osobina drveta. Nije svako drvo pogodno za bure. Jedna vrsta drveta je meka i lako se krivi. Drugo drvo ima u sebi smole. Treće ima neprijatan miris i sl. Dakle, na sve je potrebno obratiti pažnju, kako namirnice u drvenom sudu ne bi propale.
             Druga stvar, je matematika i geometrija. Pinter je prilikom izrade pravio desetine crteža i delova koji su se na suvo, bez ikakvog lepka ili zakivaka sastavljali . Kada se delovi za bure izseku i pripreme pristupalo se kuvanju i krivljenju istih. Sve je u milimetar moralo da se slaže. Veličina posude koja se pravi nije bila bitna. Postupak je isti.
             Da bi jedno bure moglo da se završi i kvalitetno napravi i kovači su imali posla. Kovač je Pinteru pripremao najmanje tri gvozdena, kovana obruča. Prečnik i veličina tih obručeva je bila proporcionalna odnosno za debljinu matrijala od kog je bure napravljeno uvećana od unutrašnjeg prečnika. Pinter je jedan obruč postavljao na donju ivicu bureta, jedan na gornju ivicu bureta a jedan u sredinu. Ako je bure bilo veće, po potrebi je dodavao još obručeva.
             Kada se bure završi i kada se uz pomoć dva čekića obručevi dobro navuku, u bure se sipala voda, koja je tu danima stojala kako bi drvo što više upilo i nabreklo. Na samom kraju proizvodnje bureta dodavala se drvena slavina. Naši stari su pazili da buradi, kace i drvene kade nikada ne budu prazni. Jer su znali da će se drvo osušiti,skupiti i sud će se raspasti ili će propuštati svoj sadržaj napolje.
             Danas su metalne i plastične posude zamenile drvene burade i ostale posude. Ipak, da li smo se zapitali da li je plastika u kojoj kiselimo kupus, kupimo šljive za rakiju i sl. kancerogena, ili pod određenim uslovima mutagena? Ili metalne posude, da nisu slučajno radioaktivne? U prošlosti to nije moglo da se desi. Savetujemo mlađe muškarce i momke da se dobro raspitaju ako još negde postoji neki Pinter. Pronađite ga, i naučite ovaj prelepi zanat. Sigurno je da među onima koji proizvode rakiju, vino ili hladno ceđeno ulje ima i onih koji bi se vratili tradicionalnom skladištenju u drvenim posudama.

Izvor: nezavisnodomacinstvo.com