Od više od 80 dvoraca, kaštela, letnjikovaca, tvrđava… u Vojvodini, većina je pretvorena u zemljoradničke zadruge, osnovne škole ili stanove. Ipak, ima i onih  koji su uključeni u turističku ponudu i predstavljaju prvorazredne destinacije u Vojvodini

       Priča o usamljenim, bajkovitim mestima za luksuzno stanovanje, odmor i zabave nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske Monarhije koja će verovatno zauvek ostati tajna za sve nas, uprkos svojoj lepoti i inspirativnosti, a sve zbog nedostatka pisanih dokumenata. Dvorci i letnjikovci Vojvodine nastajali su tokom XVIII, XIX i početkom XX veka, pa su prema tome i stilovi građenja ovih objekata različiti i pripadaju prelaznom periodu od baroka do klasicizma. Bogatstvo graditeljskog, istorijskog, kulturnog, ekonomskog i turističkog nasleđa, zasnovano je na raznovrsnosti kulturnih dobara, u čemu dvorci i letnjikovci Vojvodine, kao i njihovi parkovi imaju posebno mesto. Kao deo kulturnog identiteta naroda koji su živeli na ovom prostoru, dvorci i letnjikovci su duboko utkani u istoriju, kulturu i tradiciju Vojvodine. Iako im istorijska zbivanja u 20. veku nisu bila naklonjena, naročito posle svojinske i društvene transformacije nakon Drugog Svetskog Rata, poslednjih godina je poraslo interesovanje za ove objekte. Bogatije države širom Evrope i sveta pridaju izuzetnu pažnju ovakvim objektima, kao odličnom turističkom potencijalu i izdvajaju značajna sredstva za njih. Kod nas je situacija ipak malo drugačija. Dvorci su predmet interesovanja istoričara arhitekture i institucija koje se bave zaštitom kulturnih dobara. Već u prvim godinama nakon Drugog Svetskog Rata, stručnjaci za zaštitu su evidentirali jedan broj ovih objekata, ali proces nije ni do danas okončan. Mnogi vredni dvorci još uvek čekaju rešenja o zaštiti i sticanje statusa kulturnog dobra. Sudbina ovih objekata je vezana za revitalizaciju koja podrazumeva pažljiv pristup u određivanju namene, koja bi obezbedila redovno održavanje. Za svaku od ovih prelepih građevina vezana je barem jedna legenda, koja govori mističnom životu plemićkih porodica. U Vojvodini se nalazi: 4 (četiri) dvorca koji su proglašeni za kulturna dobra od izuzetnog značaja, 21 (dvadesetjedan) koji je proglašen za kulturno dobro od velikog značaja, 3 (tri) koja su značajna kulturna dobra i preko 20 (dvadeset) koji su samo evidentirana kulturna dobra.  

Za sada – ničiji

          Nedavno je  ponovo  aktuelizovana tema vlasništva nad dvorcima. Unuk bivšeg vlasnika dvoraca Dunđerskih u Kulpinu, Nikola Tanurdžić, prvi je presavio tabak. On traži sudsku zabranu bilo kakvog prometa nad tim dvorcem. Iako iz Muzeja Vojvodine, koji je „domaćin” dvorca Dunđerskih, demantuju tvrdnje o navodnom planu za prodaju, očekuje se da će taj slučaj otvoriti borbu za vlasništvo nad dvorcima i letnjikovcima širom Vojvodini. Problem je što se, u velikom broju, ne zna ko su im vlasnici, da li ima živih naslednika.  Zakon o restituciji je neophodan da bi se imala prava sliku o tome. Tek kada bude znalo ko su vlasnici, može da se  pravi strategija za rekonstrukciju zapuštenih i oronulih zdanja. Mnogo je privrednika koji bi želeli da budu uključeni u to. Recimo, „Potisje” iz Kanjiže je zainteresovano da učestvuju jer znaju da se biber crep koji proizvode nalazio kao krovni pokrivač na svim dvorcima. „Karlsberg” je ranije ušao priču jer su i sami korisnici dvorca u Čelarevu. Javljaju se privrednici iz Italije koji bi želeli da u jednom objektu otvore školu za kuvare.  Interes su pokazali  i stručnjaci s Kazanjskog univerziteta za arhitekturu iz Rusije, koji su spremni da prenesu iskustva u obnovi dvoraca iz te zemlje... 

        Oronuli lepotani

        Dvorci Vojvodine uvek se nameću kao interesantna i aktuelna tema arhitektama i istoričarima, ali i sociolozima i turizmolozima, možda i istoričarima, demografima, argeolozima...Kako i ne bi kad su, uopšteno i tipološki gledano, od antike do danas, dvorci objekti namenjeni povremenim ili stalnim boravcima (stanovanju, odmoru i zabavi) viših i bogatih društvenih slojeva na svojim provincijskim posedima.

Vreme nastanka i izgradnja dvoraca u Vojvodini povezano je sa društvenim raslojavanjem u istorijskim okolnostima nastalim nakon odlaska Turaka iz ovih krajeva i nakon uspostavljanja austrijske državne administracije na novoosvojenim teritorijama severno od Save i Dunava. Nastankom sitnog plemstva i građanskog staleža, a naročito nakon prodaje pustara na komorskim dobrima u Bačkoj i Banatu (carski državni posed), pokalo se stvaraju uslovi za nastanak velikih spahijskih imanja na kojima se krajem 18. i tokom 19. veka grade današnje zgrade dvoraca u Vojvodini.

         Osamdesetih godina 18. veka na javnim licitacijama prodato je više od 20 pustara. Kupovinom velikih zemljišnih poseda i sela mnogi srpski trgovci, zanatlije i visoki državni činovnici dolaze do plemićkih titula, a neki prave i dvorci u to vreme po Vojvodini. U Sremu, koji je bio pretvoren u vojnu granicu, a dobar deo zemlje je bio u posedu fruškogorskih manastira i Karlovačke Mitropolije, nisu postojala velika privatna imanja, pa je sagrađeno samo nekoliko dvoraca.

         Promenom državnog sistema po završetku drugog svetskog rata i donošenjem Zakona o nacionalizaciji, velika spahijska imanja i industrijski objekti oduzeti su bivšim vlasnicima. Nakon toga dvorci i letnjikovci kao reprezenti imovnog stanja i društvenog statusa vlasnika pretvoreni su u upravne zgrade noivoosnovanih poljoprivrednih zadruga, seoske škole i slično.

          Prema evidenciji Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, na području AP Vojvodine ukupno 45 dvoraca ima status spomenika kulture. Tri dvorca su proglašena za kulturna dobra od izuzetnog značaja (Čelarevo, Sremski Karlovci – Patrijaršijski dvor i Vršac – Vladičanski dvor).  Za kulturna dobra od velikog značaja proglašeno je 15 dvoraca (Bajša, Kulpin, Veliko Središte, Vlajkovac, Sočica, Horgoš, Novo Miloševo, Novi Kneževac, Stari Lec, Kapetanovo, Hajdučica, Ruma, Konak, Golubinci i Sremska Kamenica). Deset dvoiraca evidentirano je i čeka rešenje o zaštiti (Temerin, Čoka, Futog, Beočin, Aleksa Šantić, Bečej, Novi Bečej – Sokolac i Biserno ostrvo, Ečka i Bačko Selo).

       Današnja namena dvoraca je vrlo različita od turističko-ugostiteljskih objekata (Fantast Bečej, Ečka, Sokolaci Kaštel u Srpskoj Crnji), sedišta administracije poljoprivrednih imanja i kombinata (Sočica, Hajdučica, Fišerov Salaš, Čoka i Stari Lec) do osnovnih i srednjih škola (Veliko Središte, Konak, Temerin i Futog) te fabričkih i proizvodnih pogona (Novo Miloševo) pa i stanova za porodice radnika na imanjima ili izbeglice (Vlajkovac i Aleksa Šantić).

        Dvorci koji su  u turističko-hotelsko-ugostiteljskoj funkciji (Fantast, Ečka i Sokolac) predstavljaju danas poznate turističke destinacije sa veoma različitim sadržajima.

     Posebno interesantni dvorci za turiste u smislu obilazaka i razgledanja objekata i eksponata u njima, koji imaju veliku kulturnu i umetničku vrednost, su  Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Vršcu u Dvorac u Kulpinu.

        Gotovo svi dvorci su u relativno lošem stanju pa im je revitalizacija neminovna – pogotovo ako, kada i ukoliko žele da budu značajne turističke destinacije. Nerealno je očekivati da svi dvoirci budu revitalizovani i uključeni u turističku ponudu Vojvodine , ali je sigurno da vremenom i kroz faze za kratko vreme mogu povratiti stari sjaj ali novu namenu.

          Višefazna revitalizacija

           U prvoj fazi bi trebalo obnoviti dvorce koji su napušteni i oni za koje izmeštanje sadašnje delatnosti ne bi zahtevalo značajna finansijska sredstva a smešteni su na lokaciji koja je interesantna za turističku ponudu Vojvodine. To su dvorci u Kapetanovu, Novom Bečeju – Sokolac i Biserno Ostrvo, Golubincima i  Sremskoj Kamenici i Beočinu.

        U drugoj fazi bi trebalo obnoviti dvorce u kojima su danas stanovi, smeštene izbeglice i fabrički pogoni. Ovi objekti su vrlo interesantni za turističku ponudu Vojvodine, međutim, potrebno je prvo obezbediti objekte za nove stanove i dislocirati fabrički pogon u Novom Miloševu. To su dvorci: Vlajkovac, dvorac u Aleksi Šantiću i Novom Miloševu.

       Pojedini dvorci u kojima su sada škole (Veliko Središte, Konak, Temerin i Futog), administrativna asedišta raznih poljoprivrednih dobara (dvorci Sočica, Hajdučica, Fišerov Salaš, Čoka i Stari Lec), bi se mogli obnoviti u trećoj fazi a neki pretvoriti u hotele odnosno turističke centre uz uslov izgradnje novih škola i premeštanja ili izgradnje novih administrativnih sedišta poljoprivrednih dobara.

       Obnovom dvoraca kroz prvu i drugu fazu dobili bi se objekti hotelsko-turističkog tipa čime bi se pružile ogromne mogućnosti za unapređenje turizma u Vojvodini, a turistička slika Vojvodine dobila bi novi izgled.

Obnovljeni, sa kapitalnim smeštajem, čuvenom vojvođanskom kuhinjom sa bezbroj specijaliteta, izvanrednim vinima i različitim sadržajima koji će privući kako domaćeg gosta, tako i strance.

       U okviru dvoraca potrebno bi bilo izgraditi sportske terene (fudbalski, teniski, bezan a na pojedinim lokacijama i terene za golf) čime bi ti objekti postali veoma interesantni za pripreme sportskih ekipa i profesionalnih sportista. Nešto slično je već urađeno u Francuskoj. Takođe je neophodno obnoviti ergele, u nekima otvoriti kasina, galerije poznatih vojvođanskih slikara, pojedine pripremiti kao atraktivne objekte za lovce. Obnovljeni dvorci koji u svom okruženju imaju kapele mogu biti veoma interesantni za venčanja, kako pojedinačna, tako i kolektivna. Sve su to sadržaji koji mogu da privuku mnoge goste.

         Autor: Dragan PEJIĆ