Ujutro, kada krećemo na posao, bukvalno srknemo na brzinu kafu i trk svako na svoju stranu. Posle podne, posle ručka, odćeifimo po jednu zajedno. Ja ženi ispričam šta je bilo na mom poslu, ona meni na njenom, pa malo otračamo nekog od familije ili prijatelja. I stvarno, voleli smo to kafenisanje, a pogotovo na terasi.
Kupovina vikendice nas je promenila. Promenila nam navike, običaje, karakter. Ja vidim samo pozitivan uticaj vikendice na nas, mada verujem da nekima i nije pravo što smo uvek, ali uvek, u toj vikendici. Svim prijateljima isto kažemo: dođite, uvek ste dobrodošli.
Vikend je neprocenjiv. Kod nas traje od petka poslepodne, do ponedeljka ujutro. Spavanje je drugačije. TV nemamo. Namerno. Ustajemo rano, ničim izazvani, leti ponekad u 5h! Nema zvuka motora, ali ni petlova, kerova i krava, jer smo udaljeni i od toga. Premda uglavnom pijemo kafu ispred vikendice, ponekad odemo na kraj placa, ispod stare kajsije, pa tu na dve plastične stolice obavimo naš ritual. Dok žena kuva kafu, ja nam donesem iz podruma lozu koja je, naravno, moja, domaća. Dobro, naša. Ne znam kada smo uveli taj ritual jutarnje kafe sa rakijom ali sada nam je to nemoguće razdvojiti. Vruća kafa i hladna rakija. Pošto nigde ne žurimo, kafu pijemo dugo i polako. Nema veze i ako se o'ladi. Dok slušamo tišinu i poneki cvkut ptica, u tom laganom ritmu, dogovaramo se šta ćemo danas raditi i šta ćemo ručati. A ne moramo ni raditi ni ručati. Vikendica nam dopušta da radimo ako nam se radi, a za ručak se lako dogovorimo da ne pravimo ništa ako nam je mrsko i dan prođe i sa hlebom, slaninom i paradajzom. Vremenske prilike na nas skoro uopšte ne utiču jer nam je lepo i unutra i ispred vikendice.
Poslepodnevna kafa je drugačija. Ako smo dosta radili u bašti ili voćnjaku onda nam je kafa predah, ali inače volimo da pozovemo nekog od komšija na kafu. I rakiju, naravno. Bez obzira da li sam radio nešto teško i umorio se ili ceo dan mlatio bezveze, kobajagi radeći, poslepodne sam dobre volje pa mi poslepodnevna kafa daje priliku da pričam viceve, lupetam gluposti, zabavljam svoju ženu i ona kaže da me tada najviše voli. I posle toliko godina lepo mi je to čuti, uživam da je gledam kako se smeje, čak i kada su mi fore skroz bezveze. Ponekad, ali baš ponekad, poslepodne nam dođu i deca. Dođu na kafu, sednu sa nama, ali žure. Nemaju oni vremena za sedenje bezveze, u toj šumetini i dosadnoj tišini. A i kafa, ova domaća, im se ne sviđa, a rakija nikako. Za njih imamo coca-colu...