Kuhinja Na Otvorenom podrazumeva pripremu hrane na otvorenom (dvorište ili terasa, šumarak ili proplanak, ispod pergole,  krošnje ili suncobrana, pored bazena…) ,bez upotrebe struje. Dakle, ugalj (drvo) ili gas (plin)! Znamo za većinu načina: roštilj, sač (peka), kotlić, kotlovina, talandara (tanjirača), ražanj, ali možda Vi znate još neke? Verujemo da svaki vlasnik vikendice dobro vlada sa, barem, dva načina od navedenih. Vlasnici kuća imaju, skoro, sva navedena oruđa (možda nemaju svi ražanj), jer nemaju problem sa obijanjem i krađom kao vlasnici vikendica. Ipak, nije preduslov za dobrog majstora sača ili roštilja da ima dvorište. Mnogi opremu imaju u autu, pa koriste svaku priliku da pokažu svoje majstorstvo i na „gostujućem“ terenu.

Za razliku od stardardne kuhinje, u stanu ili kući, Kuhinja Na Otvorenom je muški posao. I stvarno, teško je zamisliti da žene okreću jagnje ili prčkaju oko žara. Žene malo više učestvuju u pripremi kotlića jer  tu ima i zaprške i začina i raznih trikova, a muški misle da je vatra i okretanje najvažnije.

Kuhinju Na Otvorenom praktikuju klinci, studenti, radnici i seljaci, doktori i profesori, policajci, penzioneri... ma,  svi.

Roštilj je, naravno, najpopularniji, delom i zbog toga što se meso za roštilj kupuje već pripremljeno i oblikovano. Ćevapi ili marinirani bataci se kupuju u svakoj mesari i mada svi znamo da je većina gotovih ćevapa napravljeno i od druge klase mesa, a već marinirano meso napravljeno radi produžavanja svežine, u manjoj ili većoj meri svi to, ponekad, kupujemo. Pravdamo to jednostavno: nemamo Vremena. Tradicionalisti tvrde da je jedini pravi roštilj spremljen na uglju, dok oni koji više cene gas (plin) smatraju da je lakoća upravljanja plamenom koji  se postiže gasom neuporediva.

Jedna vrsta roštilja koja je vrlo popularna u Americi je je Smoker, kod nas bi rekli Pušnica. Da bi se meso kvalitetno nadimilo neophodno je nabaviti i kvalitetan briket u kojem neće biti nafte ili nekih drugih dodataka koji će usmrditi meso, a  takođe važno je naći i briket koji dugo održava žar, jer je za skoro svako dimljenje potrebno minimum 5-6 sati.

Sač ili peka je već gastronomski izazov. Izgleda jednostavno ali mnogi su se opekli.  Zemljani, kovani ili gusani (tuč, liv) je više lični izbor, mada će i taj izbor različiti stručnjaci drugačije  savetovati. Jagnjetina ispod sača je specijaltet i Zlatibora i Dalmacije i Bosne i celog Balkana. Ali nije samo jagnjetina, ispod sača je dobra i pita i hleb!

Kotlića je neverovatno veliki izbor: emajlirani, rostfrajni, aluminijumski, gusani, bakarni, zemljani, otvoreni, zatvoreni, manji, veći... Koriste ga lovci i ribolovci, ali i pravi domaćini. Od pasulja, gulaša, paprikaša do riblje čorbe... sve je dobro.  I opet će biti stručnjaka koji će reći da šta god pripremali u kotliću najvažnija je mlevena crvena paprika, dok će drugi tvrditi da za dobru riblju čorbu moraju biti tri vrste ribe, a da dobrog paprikaša nema bez divljači itd.

Talandara je više zastupljena u Vojvodini verovatno zato što Vojvodina ima najviše tanjirača. Može se na talandari spremati i roštilj i krompir i štošta drugo, ali riba na talandari je nenadmašna.

Kotlovina je vrlo popularna u Hrvatskoj, mada se sve češće viđa i u Srbiji. Kotlovina je dobra zbog svoje univerzalnosti:  u kotlovini se može i peći i krčkati, a pošto ima svoje ložište omogućava pripremu hrane i u sred zime. Jednostavno je: prvo se prži meso i kobaja na užarenom rostfrajnom tanjiru, zatim se odloži na rub tanjira da ostane na toplom, a u tanjir se ubaci povrće, koje se krčka jedno Vreme, nakon toga se vrati meso u tanjir i sve zajedno čini savršen ukus.

Ražanj je, realno gledano, ipak više popularan u gostionama, kafanama i etno restoranima. Ražanj je komplikovan i u pogledu nabavke kvalitetnog mladog jagnjeta ili praseta, i u pogledu organizacije jer sve teže uspevamo skupiti dovoljno veliko društvo za celo PRAGNJE!

Ljubitelji Kuhinje Na Otvorenom ne mogu se složiti samo u jednom: ugalj (briket) ili gas (plin)? I stvarno, teško je tu reći šta je bolje. Možda bi se moglo reći da plin daje veći komoditet u radu, a ugalj bolji šmek. Teoretski, Kuhinja Na Otvorenom se može koristiti i uz skupljanje grana iz najbliže okoline, ali dok nađete drva koja su dovoljno suva i da nisu trula, gubite dragoceno Vreme za uživanje u druženju. Kod kupovine gasa nemamo mogućnost da biramo, ali kod dileme u izboru uglja ili briketa, lično bih dao prednost briketu jer ima manje prašine, ne guši vatru i duže drži žar. Sad već postoje i kod nas briketi sa produženim dejstvom, odnosno briketi koji mogu da budu užareni  i do nekoliko sati.

Kuhinja Na Otvorenom daje ono što obična, svakodnevna  kuhinja nikada neće, a to je druženje, sa prijateljima, komšijama, rodbinom, a lepo je što i deca mogu da učestvuju. Kuhinja Na Otvorenom i treba da bude zabavna. Nije se društvo oklupilo oko Kuhinje Na Otvorenom zato što su gladni već što su željni zabave i druženja. A svi mogu da učestvuju.

Javite nam Vaša iskustva, predloge, recepte...

 Autor: VremeJeNovac.rs

Miloš Aleksić,  iz Ljubovije, živi u Majuru kod Šapca, mlad, perspektivan, tek ćemo luti za njega. Za Magazin Vikendica govori kao osvajač treće nagrade na „Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača“ koje je održano 29.08.2015. na Stražilovu (Sremski Karlovci).

1. Miloše, da li si ti kuvar amater ili profesionalac?

Završio sam  srednju školu (smer Kulinarski tehničar), trenutno studiram Gastronomiju u Šapcu, učestvovao sam na raznim takmičenjima.

1. Koja je tajna dobre priprema „jela ispod sača“? Osim jagnjetine, koje su namirnice još bile u „saču“? Koje začine si koristio?

Najveću ulogu ima ljubav prema hrani, poštovanje prema hrani. Po meni, najvažnije je ložište, jak žar, od namirnica šargarepa, krompir, koristio sam i koren komorača, koji ima specifičnu aromu i ukus. Od začina so, biber, belo vino, i svež ruzmarim. Skoro, pa originalan recept.

1. Da li upoznao takmičare iz drugih ekipa? Da li si mogao da sagledaš konkurenciju i šta misliš o drugim takmičarima? Da li bi ti nekog istaknuo?

Jesam,  naravno. Svi učesnici su po meni pobednici, jer su došli na takmičenje i svojim prisustvom uveličali takmičenje u pripremi sača. Mogao bih da istaknem ekipu Legende, koji su bili puni energije, veseli i pozitivni.

1. Da li si poznavao nekog člana žirija pre takmičenja? Da li si čuo za nekog člana žirija? Šta ti misliš o žiriju?

Poznajem žiri, neki od njih su moji šefovi i mentori, poznajem ih sa raznih takmičenja na kojima sam bio. Mislim da su bili korektni, i da su sudili, onako, kako to ide po WACS-u, Svetskoj organizaciji kuvara sveta,

1. Koliko tebi znači osvojeno treće mesto na ovakvom takmičenju?

Nikad nisam odlazio na takmičenje zbog medalje i nagrada. Naravno, lepo je ostvariti uspeh i staviti medalju oko vrata. Za mene je najvažnije druženje, upoznavanje, razmena misljenja oko hrane, pa tek onda takmičenje.

1. Šta misliš o organizaciji Sačijade-Stražilovo 2015? Šta bi pohvalio a šta bi kritikovao u organizaciji takmičenja? Predlozi?

Mislim da je organizacija bila odlična, video sam komentare da su ljudi bili nezadovoljni količinom sača koja je pripremljena za prodaju. Ali dobro, prvi put se organizuje manifestacija, sledeći put će biti bolje. Sve u svemu jaka 10.

1. Da li ćemo videti tebe i tvoju ekipu sledeće godine na Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača?

Naravno, samo sa jačom i većom ekipom. Da napravimo jedno veliko druženje.

Autor: Romeo Karanović

Foto: Slobodan Ignjatović

Milan Drakulić,  iz Bačkog Brestovca, vojni penzioner, kuvar amater-kuva jer voli. Za Magazin Vikendica govori kao osvajač druge nagrade na „Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača“ koje je održano 29.08.2015. na Stražilovu (Sremski Karlovci).

1. Koja je tajna dobre priprema „jela ispod sača“? Osim jagnjetine, koje su namirnice još bile u „saču“? Koje začine ste koristili?

„ SAČ „ JE NAČIN PRIPREME JELA KOJI JE KARAKTERISTIČAN ZA PASIVNE KRAJEVE BALKANA. TO ZNAČI DA JE ASORTIMAN NAMIRNICA BIO OGRANIČEN I ODRAĐEN ONIM „ ŠTA SE IMA PRI RUCI „ DAKLE: MESO, KROMPIR, LUK, SO, A SAM NAČIN PRIPREME JE PO PRINCIPU „ ŠTO JEDNOSTAVNIJE, TO BOLJE „

1. Da li ste upoznali takmičare iz drugih ekipa? Da li ste mogli da sagledate konkurenciju i šta mislite o drugim takmičarima? Da li bi nekog istaknuli?

OD OSTALIH TAKMIČARA POZNATI SU NAM BILI JEDINO ČLANOVI EKIPE „ KAKO OĆEŠ“ IZ ODŽAKA O KOJIMA IMAM LEPO MIŠLJENJE I ZNAM DA DOBRO ZNAJU DA SPREMAJU SAČ, ALI IM NIJE IZGLEDA „ BIO DAN „

1. Da li ste poznavali nekog člana žirija pre takmičenja? Da li ste čuli za nekog člana žirija? Šta  mislite o žiriju?

ČLANOVE ŽIRIJA NISAM POZNAVAO OD RANIJE, ALI SU NA MENE OSTAVILI IMPRESIVAN UTISAK, KAO LJUDI KOJI SU DOBRO UPUĆENI U KULINARSTVO.

1. Koliko vama znači osvojeno drugo mesto na ovakvom takmičenju?

OSVOJENO DRUGO MESTO MI DOSTA ZNAČI, JER POTVRĐUJE MOJU VEĆ IZNETU TEORIJU „ ŠTO JEDNOSTAVNIJE TO BOLJE... „

1. Šta mislite o organizaciji Sačijade-Stražilovo 2015? Šta bi pohvalili, a šta bi kritikovali u organizaciji takmičenja? Predlozi?

ŠTO SE TIČE ORGANIZACIJE, MISLIM DA JE BILA DOBRA, PRE SVEGA ZBOG ODABIRA LOKACIJE GDE ĆE SE TAKMIĆENJE ODRŽATI.

1. Da li ćemo videti vas/vašu  ekipu sledeće godine na Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača?

Sledeće godine dolazimo sigurno.

Generalni sponzor Sačijade je bila internet prodavnica VremeJeNovac.rs, distributer profesionalnih noževa Dick. Da li ste čuli za Dick? Da li koristite noževe Dick u svojoj kuhinji?

Što se tiče Dick-a, pa naravno, i odavno mi je želja da imam jednu malu garnituru njihovih noževa.

VremeJeNovac.rs  je i najveći distributer u Srbiji sačeva, roštilja, kotlića, kotlovina, talandara...za vikendice i za restorane.

                Autor: Romeo Karanović

                Foto: Slobodan Ignjatović

Najbolji sač na Balkanu napravila je ekipa "Prezident" iz Sremskih Karlovaca. Majstori sača su Teodor Jurišin i Antonela Alimpić.

Teodor Jurišin, kuvar iz Novog Sada, zaposlen u hotelima Prezident, mlad, ambiciozan,još uvek student  turizma i hotelijerstva. Za Magazin Vikendica govori u dahu, još uvek pod dojmom pobede na „Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača“ koje je održano 29.08.2015. na Stražilovu (Sremski Karlovci).

Teodore,za uspeh je potrebno i znanje i zvanje. Za dobrog kuvara je, verovatno,  potrebno  talenat, ali i ljubav prema kuvanju...?

„Još od malena imao sam uzore kao i svi mi, voleo sam da gledam Jamie Olivera i razne emisije o kuvanju, isprobavao jela i uzivao u tome i vremenom sam shvatio da je to pravi poziv za mene, završio sam četvorogodišnju srednju skolu ‚‚Svetozar Miletić“ smer Kulinarski tehničar. Uporedno sam kombinovao posao i skolu, i tako radio po raznim restoranima, pa tako i nastavio posle školovanja, gde sam stekao neophodno iskustvo kako bi upisao specijalizaciju- smer kuvar specijalista.  Nakon toga nastavio sam dalje i upisao visoku školu za turizam i hotelijerstvo. Spojio sam strast, želju za stalnim usavršavanjem i učenjem i potragu za novim horizontima kuvarstva, a to mi je donelo rad i iskustvo u restoranima i hotelima.

Koja je tajna dobre pripreme „jela ispod sača“? Osim jagnjetine, koje su namirnice još bile u „saču“? Koje začine si koristio?

Kroz moj rad u etno restoranima isprobao sam različite kombinacije i varijacije na ovo jelo, međutim moje iskustvo govori da ne treba puno bežati od starih pravila. Otkiću Vam tajnu za pobednički jagnjeći sač. Tajna je u dobrom odabiru, obradi i odnosu namirnica, količini tečnosti, temperaturi i kontroli vatre i ono najvažnije je strast. Moja koleginica Antanela Alimpic i ja smo taj dan koristili krompir, šargarepu, crni luk, so, biber, majčinu dušicu, senf, mleko... Najvažnije je pratiti gotovost namirnica kako se ne bi prekuvale i kontrolistati temperaturu.

Da li si upoznao takmičare iz drugih ekipa? Da li si mogao da sagledaš konkurenciju i šta misliš o drugim takmičarima? Da li bi ti nekog istaknuo?

Imao sam prilike da upoznam razne takmičare. Konkurencija je bila jaka, bili su takmičari iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije i Bugarske.  Istakao bih ekipu  Bratsvo i  jedinstvo iz Šapca čiji je predstavnik bio Miloš Aleksić.

Da li si poznavao nekog člana žirija pre takmičenja? Da li si čuo za nekog člana žirija? Šta ti misliš o žiriju?

Nisam nikoga poznavao od stručnog žirija pre takmičenja, ali sam čuo za kolege jer su veliki majstori sa ovih područja. (Žiri je bio u sastavu: Predsednik: Prof. Dušan Štulić-sudija WACS-a, Članovi: Ružica Jukičić-sudija WACS-a, Erih Glavica-udruženje kuhara Hrvatska, Jovan Vukelić-predsednik UO KFS, Nemanja Spasojević). Smatram da je žiri bio na visokom nivou i da su apsolutno profesionalno odradili svoj deo posla. Zahvalni smo na rezultatima, jer nijanse su presudile.

Koliko tebi znači osvojeno prvo mesto na ovakvom takmičenju?

Biti prvak Balkana u spremanju jela ispod sača nekome ne bi predstavljalo neki uspeh, ali meni, mladom kuvaru, mnogo znači jer sam potvrdio znanje i iskustvo. Takmičenje ovog tipa je odlična medijska platforma za mlade kuvare koji tek treba da izgrade svoju karijeru.

Šta misliš o organizaciji Sačijade-Stražilovo 2015? Šta bi pohvalio, a šta bi kritikovao u organizaciji takmičenja? Predlozi?

Sama organizacija Sačijade- Stražilovo 2015 je bila odlična, zabavnog i takmičarskog karaktera,  u cilju negovanja  struke. Ova manifestacija promoviše gastronomsku ponudu i usmerena je na ljubitelje gastronomskih specijaliteta. Zahvalio bih se organizatoru Romeu Karanoviću i Kulinarskoj federaciji Srbije.

Da li ćemo videti tebe i tvoju ekipu sledeće godone na Balkanskom takmičenju u pripremi jela ispod sača i drugim takmičenjima koje mi pripremamo?

Ekipu Prezident i mene možete očekivati i sledeće godine na Balkanskom takmičenju sa novim kulinarskim umećima. BIlo nam je čast učestvovati, družiti se i pobediti.

Generalni sponzor Sačijade je bila internet prodavnica VremeJeNovac.rs, distributer profesionalnih noževa Dick. Da li si čuo za Dick? Da li koristiš noževe Dick na svom radnom mestu?

Zahvalio bih se sponzoru Vremejenovac.rs na odličnim nagradama. Na poslu koristim isključivo Dick noževe jer su odlični, čak su zastupljeni i u mojoj ličnoj kolekciji noževa i alata za kuvanje, pomoću kojih nastaju čarolije u kuhinji.

Autor: Romeo Karanović

Foto: Slobodan Ignjatović

Uz selo Oćeviju kod Vareša u Bosni i Hercegovini vežu se mnogi epiteti - kulturološki fenomen, muzej pod vedrim nebom, silovita i gorovita, arkadijski ugođaj, najzanimljivije ruralno naselje u BiH, itd. I sve to s razlogom, evo već tri stoljeća.

   Izvor rijeke Oćevice je zaštićen kao spomenik prirode, tu je i topla voda i neobična pećina. Međutim, najviše pozornosti izazivaju – majdani.

   Iako je majdan turski naziv za rudokop, ovdje se radi o kovačnicama, od kojih su još uvijek aktivne tri i kao takve jedine u Europi, nastavljaju višestoljetnu tradiciju kovanja željeznih proizvoda u ovom selu na tradicijski – predindustrijski način. U Oćeviji se ruda nikada nije kopala ni talila, ali se ovamo dovozilo gotovo željezo iz ostalih sela oko Vareša. Proces rada ostao je i danas jednostavan: na ognjištu s drvenim ugljenom, koje se raspiruje zrakom iz mijeha, ugrije se željezo. Zatim se oblikuje pod velikim čekićem koji preko drvenih batova pogoni snaga vode čiji je režim uvijek isti.

   Uz najpoznatije i najtraženije proizvode pèku i sač, majdandžije proizvode i sjekire, motike, raonike, čavle, lopate, čekiće, trnokope, ašove, potkovice, itd. Nekada su se ovi proizvodi mogli vidjeti na prodajnim mjestima u Crnoj Gori, Srbiji, Albaniji, Makedoniji, Turskoj, Italiji i Egiptu. Poznati vareški trgovac hadži Abdija Librić 1803. jednu je pèku pronašao i u Medini! Sada vlasnici majdana svoje proizvode prodaju uglavnom u Bosni i Hercegovini, a dalje ih nose njihovi gosti i do Australije. Jedna od kapitalnih značajki u opstanku ovog starog zanata je činjenica da još uvijek ima mladih ljudi koji se njime bave.

Opis rada majdana

   Snaga rječice Oćevice već stoljećima pokreće teške čekiće starih kovačnica, a izvori već dvadesetak godina opskrbljuju pitkom vodom i grad Vareš. Originalnost ovih kovačnica je u tome što imaju uređaje koje tjera vodena snaga . Majdani nose naziv po prezimenima vlasnika – Jozeljića majdan , Gogića majdan i Vijačkića majdan .

   Glavna alatka je veliki klinasti bat, težak oko 50 kg, nasađen na drvenu polugu čiji drugi kraj zahvaćaju palci (pera) jednog velikog valjka zvanog klada. Ispod čekića je nakovanj. Kada se otvori vodena ustava iznad badnja, onda voda udarajući u žljebove valjka, okreće ga, a ovaj diže čekić, koji se zatim svojom težinom i spušta. Što je jači udar vode to je ritam brži . Ovi uređaji stoljećima nisu doživjeli bitne promjene .

Žežnice (ćumurane)

   Neizostavna komponenta u lancu proizvodnje u majdanima je drveni ugalj (ćumur) . Dobija se najčešće iz bukovog drveta na prostorima koji se zovu – žežnice . Nađe se ravna površina zemljišta na kojoj majstor (ćumurdžija) ocrtava krug , čija veličina ovisi od veličine planirane žežnice . Nakon toga se u središtu kruga od sirovih komada drveta počinje praviti vitao koji se uzdiže okomito do visine oko 4 m , a svojim izgledom podsjeća na dimnjak . Od vitla k završetku kruga postavljaju se uzdužne cjepanice , tzv. lašajnderi . Oni ne smiju u jednom komadu biti duži od 40 cm , a postavljaju se tako da se svaka sljedeća , od završetka prethodne cjepanice pomiče lijevo ili desno za 5-6 cm , što je potrebno zbog strujanja zraka . Na lašajnder se horizontalno postavljaju cjepanice normalne dužine oko 1 m , a nazivaju se podžežnice . U početku se slažu sitnije cjepanice i to tako da se postavljaju uspravno s blagim nagibom na vitao . Kasnije se koriste i krupnije cjepanice .

   Slaganje traje dok se ne dobije svojevrsna, od drveta napravljena piramida, čije je dno na granicama ocrtanog kruga, a vrh (kapa) na vrhu vitla. Kapa se pravi od manjih komada drveta, a njezina izrada zahtijeve vrsno umijeće. Na kapu se stavlja paprat i komad lima. Kada je žežnica već oblikovana sve eventalne šupljine se popune sitnijim komadima drveta, to je tzv. šajbanje. Na paprat se stavlja sloj crne zemlje debljine 13-14 cm. Zemlja se slažeodozdo prema gore, pri čemu se jako nabija kako zrak ne bi nekontrolirano ušao u žežnicu.

   Nakon svih ovih radnjipristupa se potpaljivanju žežnice. U vito se stavi krug suhih drva, a na njih žeravica što inicira potpaljivanje. Prvih 3-5 od 14-15 dana, kokliko traje cijeli proces, zove se parenje. Naime, tih prvih dana sva se drva u žežnici osuše, vito se u međuvremenu pretvori u ugalj, što je znak da je parenje završeno te će uskoro nastupiti kađenje cijele žežnice. Na dnu žežnice se uspostavljaju ladovi.To su šupljine koje dovode dovoljne količine zraka. Oni se svakih 24 sata mijenjaju, tj. jedni se začepe,a na drugom mjestu se otvore novi. Ovo je potrebno kako bi vatra mogla kružiti , što omogućava ravnomjerno sagorijevanje materije.

   Stvaranje uglja ide odozgo ka dolje. Stoga palilac buši rupe od kape prema dnu u visini 30-40 cm. Kroz rupe u početku izlazi bijeli, a kasnije plavi dim. Plavi dimje i garant da se u tom dijelu žežnice iskadio ugalj. To je istovremeno i signal da je vrijeme za zbijanje žežnice. Nakon zbijanja kroz kapu se u žežnicu ubacuje određena količina drveta, to su tzv. hranjenja. Za hranjenje se ukupno potroši oko 2m2 drveta. Za 24 sata žežnicu treba 2-3 puta zbijati i isto toliko puta i nahraniti .

   Poslije završenog procesa žežnicu treba ohladiti najmanje dva dana, nakon čega se može početi vaditi ugalj. Ukoliko se pri vađenju pokaže vatra treba je ugasiti po mogućnosti vrelom vodom. Najkvalitetniji je grabovi ugalj, a u našim krajevima uglavnom se kadi ugalj od bukovog drveta.                  

      Pèke, kao najprodavaniji proizvod majstora iz Oćevije ne hrđaju. Međutim, majdandžijama sve više ovladava strah da će hrđa u narednih desetak godina prekriti njihova tri majdana koja su još u pogonu. A poslije? Nema poslije!

Piše: Boško ANDRIĆ

           Osim domaćina iz Srbije (od Novog Pazara do Subotice), najave su stigle iz BiH, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije.

       Svi oni će imati isti zadatak: Pripremiti “Jagnjetinu ispod sača”, koji će stručan žiri oceniti i nagraditi, a posetioci će moći i da nauče nešto od profesionalaca u pripremi sača!

Manifestacija je podržana od “kulinarske federacije Srbije” koji će voditi stručni deo takmičenja. Takmičenje organizuje “Magazin Vikendica” preko svog “Udruženja vlasnika vikendica i salaša”.

Sačeve će predstaviti najpoznatiji proizvođači: Sebastijan i Plamen-Hrvatska, Gorenc-Slovenija, Ivomarex-Srbija, Livac- Srbija i Oćevija-BiH, mada očekujemo i “ručne radove”.

Uz medijsku podršku: RTS, RTV Vojvodina,Magazin Vikendica, NS Reporter, Blic…promovisaćemo zdravu hranu, boravak u prirodi, druženje uz kuhinju na otvorenom.

Osim pripreme hrane, promovišemo i Stražilovo, kao izletište i kao turističku destinaciju uz podršku Turističke organizacije Sremski Karlovci kao i Turističke organizacije Vojvodine.

Vreme održavanja: 28.05.2016.

Subota, od 12-20h

Muzički program: Tamburaši

Informacije: +38121447799 ili Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Magazin Vikendica je često objavljivao tekstove o saču i verujem da je inspirisao mnoge vikendaše, da probaju pripremu raznih jela, te su se mnogi hvalili, šaljući nam svoje fotografije uspelih jela ispod sača, a neuspelih, izgleda, nije bilo. U našoj Vreme Je Novac ponudili smo dve vrste sačeva: sač sa poklopcem i sač sa poklopčićem. Savetovali smo da neiskusni kupuju sa poklopčićem,  jer mogu lakše da proveravaju sadržaj sača. Puno čitalaca nam se javljalo sa pitanjima o pitama ispod sača, mnogima smo pojašnjavali telefonom ili mail-om. S jeseni su učestala pitanja o pitama pa evo, par redaka na tu temu.

                Tepsija. Pita se priprema u tepsiji i mada je cena u današnje vreme presuđujući kriterijum, ja ću savetovati da je rostfraj i dalje, dugoročno gledano, bolja investicija od aluminijuma. Duplo dno će sprečiti zagorevanje, a ravnomernije će prenositi toplotu.

                Ognjište. Verujem da svi znaju da ognjište mora biti, barem po podu, obloženo šamotnom ciglom i da je dovoljno široko da možemo na jednom kraju „proizvoditi“ dovoljno žara, a na drugom komotno postaviti sač. Bolje je, mnogo bolje, napraviti višak žara pa ga baciti, nego pri kraju shvatiti da nemamo dovoljno,  dok se napravi novi žar, može se dogoditi da bacimo pitu. Pita se može brzo ispeći, do pola sata, ali za dobar žar treba više.

                Tronožac. Nije neophodan, ali jeste poželjan.  Tronožac (sadžak) mora biti postavljen ravan, malte ne, pod vaser vagu.

                Sač. Sač je, u stvari, kovani poklopac ili zvono, koji mora imati obruč koji zadržava žar. Kvalitet sača se vidi po debljini lima, tako da, ako je lim tanak i lagan, to znači da je predviđen za upotrebu 2-3 puta i da se opet kupuje novi. Prečnik sača je sasvim dovoljan od 40 cm, važno je da je veći od tepsije, a veći sačevi su za pekare i restorane. Od dodatne opreme obavezna je  lopatica podizač sača (ožeg), jer je nemoguće podići poklopac sa koje-kakvim krpama i rukavicama. Poželjna je i lopatica za žar, mada u tu svrhu može da posluži bilo kakva metalna lopata. Mašice ili žarač takođe olakšavaju rad sa žarom, a nisu skupi.

Peče se na jakoj vatri oko pola sata. Bolje je nekoliko puta dodavati  žar i da se duže peče, nego preterati sa žarom, pa da pita izgori. Dobro pečena pita  je odozdo užarena, a odozgo rumena do jače pečena. Tokom pečenja zaliva se sa vodom da ne gubi vlagu.

Izbor pite prepuštam vama,  mada je za mene pita od krompira ispod sača favorit!

Autor: Romeo Karanović

„...a fukara može i rebara“! Ma, hajte, molim vas. Ja ne mogu da verujem, da se nekada tako mislilo i govorilo. Danas bi, al samo po tom pitanju, rađe bili fukare nego harambaše. Rebarca su specijalitet u svim kuhinjama sveta. Ne znam zašto im tepamo kada ih ne jedemo prstićima već prstima. Znači, zovimo ih punim imenom: rebra. Dakle, ja volim praseća,( svinjska), teleća i jagnjeća. Možda ima i drugih, ali ja nisam probao, a rado bih čuo druga iskustva. I pernate životinjke imaju rebra, ali nisu gurmanluk.

Kada se skine pragnje (prase ili jagnje) sa ražnja, bude malo koškanja oko zaporaka (zaponjaca,.......) ali na njima ima taman za jednoga, a posle toga najslađa su rebra. Ni previše masna, ni previše suva. Taman. Lepe se za prste, al’ salveta i ne mora biti, obližu se prsti. A prstima se rebra jedu i ispred vikendice i u gostioni Knin! To u svetu zovu „ finger food“.

Ako kupujete meso za sač, odnosno peku, naravno da ćete tražiti i rebra. Lično sam nekoliko puta spremao jagnjetinu ispod sača samo od rebara. Još napravim foru, pa neke komade iskostim i to mi pomaže da lakše složim meso, a da lepo i izgleda. Uzmite u obzir da rebrima treba manja temperatura od ostalih delova tela.

Rerna. Po mogućnosti od Smederevca. Rerna je nepresušna inspiracija gurmanima, ali opet bih istakao rebra kao najprostije jelo, sa garantovim uspehom za oduševljavanje gostiju. Moj je predlog da rebra pečete u komadu. Efektno izgleda kada se iznese na sto, a ukus...!

Rebarca na roštilju su podcenjena i mnogi se retko odlučuju za njih, zbog malo duže pripreme. Preporučujem da ih prvo skuvate (osim vode, dodajte još i soja sos), a nakon toga premažete marinadom i ostavite u frižideru barem nekoliko sati. Kod pečenja na roštilju opet premazujte marinadom svakih 5-6 minuta, odnosno svaki put kada rebarca okrećete.                                                                                                                

Od Kineza smo naučili i upotrebu raznih sosova, koji se izuzetno slažu upravo sa rebrima. Ljutkast i slatkast sos možete i sami napraviti, a solidna je i ponuda u radnjama gotovih soseva. Kineski sosevi u osnovi, naravno, imaju soju, ali i med, luk, mirođija,ulje, so, biber...Moja preporuka: sos od meda.

I na kraju, da se ne zaboravi: suva rebra! U pasulju i kupusu neizostavna, a uz sarmu, makar da zamirišu.

Autor. VremeJeNovac.rs

NABAVKA

Posuda za sač (peku) pripada tradicionalnoj kuhinji u skoro celoj bivšoj državi. Tučani (gusani) je najčešći i preporučuje se čak i za početnike. Dimenzije su od 30 cm(4-6 osoba), 40 cm(6-8 osoba) pa i veći. Prodaje se u gvožđarskim radnjama, megamarketima, pijacama ali i pored puta.Mada se teško oštećuje i retko bude neispravan, preporučujemo kupovinu u običnoj ili internet prodavnici.

UPOTREBA

Pre upotrebe, sač je potrebno lagano zagrejati iznutra (zdelu i zvono) a zatim namazati sa jestivim uljem ili mašću. Sve to ponoviti nakon svake upotrebe tj. čišćenja. Nakon formiranja žara posudu staviti u sredinu, paziti da bude ravno postavljena. Žarom obložiti okolo i po poklopcu.Uzmite u obzir da tuču treba vremena da se zagreje. Potrebno je redovno proveravati kako napreduje pečenje i dodavati ili oduzimati žar. Za podizanje poklopca koristiti lopaticu, podizač za sač i rukavicu(pazite jer je teško kao tuč!).

ODRŽAVANJE

Sač je lak za održavanje jer se pere vodom(eventualno može da se nalije voda i stavi da prokuva) ali se obavezno nakon pranja namasti i ostavi da čeka za narednu upotrebu. Ako mažete sa mašću a nećete duže vreme koristiti, postoji opasnost da mast užegne pa preporučujemo da namašćenu posudu stavite na plamen i spalite mast.

Autor: VremeJeNovac

Magija jednostavne kuhinje

Sač ili peka

Jagnjetina pod sačom ili pekom je, po mišljenju mnogih hedonista, bolja od ražnja. Naravno, o ukusima se ne raspravlja, ali ja sač smatram najboljim, najukusnijim i nazdravijim načinom pripremanja ne samo jagnjetine nego i teletine, piletine, divljači, ali i ribe, povrća, posebno krompira, kao i raznih vrsta pita i pa hlebova.

šta je zapravo sač ili peka? To je ravna tava odozdo, zvonasta odozgo. Kada se stavi na žar i prekrije žarom (najbolje od bukovog drveta) u tom zatvorenom sudu se jelo kuva i peče.

Kod nas se može nabaviti gusani, kovani i zemljani sač. Gusani je najčešći jer su, moglo bi se reći, neuništivi, a veoma jednostavni za održavanje. Sa promera od oko 50 cm košta oko 6.000 din komplet. Ima i emajliranih gusanih sačeva, ali ja takav ne koristim.

Kovani sač treba znati kupiti. Debljina lima je vrlo značajna jer je tanak lim jeftiniji, ali i kratkotrajniji. Kod limenih je problem što se stalno mora držati žar na njima jer kad padne žar naglo pada i temperatura, tako da se može desiti da hrana bude nepečena ili, još gore, spolja prepečena, a unutra sirova zbog toga što lim dosta dobro provodi temperaturu tako da je opna na početku pečenja prevelika.

Zemljani sač je najbolji. Definitivno. Najpoznatije selo sa grnčarskim proizvodima je Zlakuša, kod Zlatibora. Svi originalni proizvodi imaju registrovan znak koji kupcu garantuju kvalitet. Sač od oko 40 cm košta oko 3.000 din. Njihovi grnčari preporučuju da se pre prve upotrebe u sač naspe 2-3 litra vode, pa se zatim ubaci mast i kukuruzno brašno i kada se otkuva na blagoj vatri, namažu se svi zidovi tom smesom. Potom se sač ispere i tada je spreman za upotrebu. Za sač se upotrebljavaju isključivo neglazirane posude jer glazura ne trpi vatru.

Ipak, jedan savet: nemojte zvati goste na svoj prvi sač. Pa ni drugi. Kod sača, lako se i greši, jer ne postoji providan sač pa iskustvo najviše pomaže u određivanju vremena potrebnog da meso ne bude ni sirovo ni tvrdo. A za iskustvo nesumnjivo treba malo vremena.

U ovom broju vam nudimo nekoliko recepata, ali mogućnosti su praktično neograničene. Pustite mašti na volju u spremanju mesa i povrća na ovaj način i prepustite se uživanju u magiji zdrave i jednostavne kuhinje.

Teletina ispod peke (sača)

Sastojci:

1-1,5 kg teletine,

2 dl maslinovog ulja,

1kg krompira

2 tikvice

1 glavica luka

4-5 šargarepa

2 paprike

1 dl belog vina

so

biber

grančica svežeg ruzmarina

Priprema: Sve sastojke osim vina staviti u pljosnati, okrugli, donji deo sača, pa prekriti gornjim delom. Dobro prekriti žarom te ostaviti sat vremena ispod žara. Nakon sat vremena peku otkriti, promešati meso i povrće, dodati decilitar belog vina, te ponovo poklopiti na pola sata.

Hleb ispod peke (sača)

Sastojci:
1 kg brašna
0,5-0,6 l vode
0,02 kg kvasca
0,02 kg šećera
0,03 kg ulja
0,02 kg soli
Priprema: Kvasac otopiti u mlakoj vodi, dodati malo brašna, izmešati i ostaviti na toplom mestu da se digne. U drugoj posudi pripremiti prosejano brašno, vodu, šećer, ulje, sol, a potom dodati kvasac i umesiti testo. Ostaviti oko 30-40 minuta da naraste, zatim ponovo malo premešati, oblikovati hleb i ponovno ostaviti da se digne oko 50%.
Tako pripremljeno testo za hleb pod pripremljenom pekom peći 1,5-2 sata.
Napomena: Ovim postupkom može se pripremiti hleb od brašna tipa 400, 500, 600 i 800.

Riba ispod peke (sača)

Priprema: Na ovaj način mogu se pripremati gotovo sve vrste riba. Mogu se čak kombinovati i dve vrste ribe zajedno, ali je bitno da se koriste veće ribe; recimo od 1,5 kg naviše.
Očišćenu i opranu ribu dobro nasoliti krupnom solju. Krompire i povrće narezati na krupnije komade. U posudu za pečenje ribu staviti u sredinu, a oko nje posložiti krompire i povrće te dodati masline, kapare. Zaliti maslinovim uljem i dodati malo mešavine mediteranskog začinskog bilja. Ovako pripremljenu ribu pokriti prethodno ugrejanom pekom, peku pokriti žarom i peći jedan sat. Nakon prvih pola sata peku podignuti, ribu preliti belim vinom, ponovo pokriti i peći još pola sata. Uz ovo jelo poslužiti zelenu salatu.

Autor: Romeo Karanović