Moram otići da nahranim pčele i vraćam se čim završim, kažem ženi, a ona meni da ona mora da jurca po gradu i kupuje neke sveske za decu. Ili: pozovem ženu sa posla i predložim da dođem po nju pa da pobegnemo u vikendicu da se malo sami “družimo”, a ona odgovara kako nema teorije, jer je čeka hrpa poslova u kući a deca ne znaju sama da podgreju ručak. I tako ja malo-pomalo zaključim kako u vikendicu idem radnim danima sam, a vikendom kada se jede, pije, ugošćava, onda se svi okupimo. I to je u redu. Mi smo vikendicu i pravili da se deca igraju u prirodi, da se družimo sa prijateljima i familijom. I stvarno: vikend nam je vikendica! Uživam sa porodicom i prijateljima u igrarijama, roštilju, pivu i vinu, i svi smo veseli.
Ipak, ja i dalje radnim danom odjurim sam, kao bajagi da nahranim pčele, ali shvatio sam: ne idem ja zbog pčela nego sebe radi. Pa kada dođem, naspem sebi rakijicu i na verandi odsedim sat-dva. Uživam u tišini i druženju sa samim sobom. U stanu nikada nisam uspeo da napravim taj mir. Bez obzira na to da li su svi ukućani izašli iz kuće i bez obzira na to što isključim TV, kada sednem na terasu na petom spratu, ne osećam se ugodno i već nakon nekoliko minuta ustajem i tražim sebi neku zanimaciju.
A tek druženje sa mojim pčelama teško mogu da objasnim. Kada neko ima psa ili mačku, to je opšte prihvaćeno dobro i svima je jasno zašto ih neko voli. A zašto volim pčele i šta pričam sa njima to razumeju samo ovakvi kao ja.
Znam da zvuči neverovatno, ali ja skoro svaki dan idem u vikendicu, (ko razume, shvatiće) i uvek imam nešto da „radim“. Koliko ja imam stabala voća, ako bi se računali radni sati, na njih bi godišnje dobar domaćin potrošio petnaest dana ukupno. A ja svaki dan. Još mi komšija Ranko redovno pomaže prilikom rezidbe. A na proleće, kada me Ranko vidi kako krečim svako stablo kao da sam slikar, kaže da bi on okrečio ceo moj voćnjak dok ja jedno stablo. Eh, Ranko moj, ne krečim ja ovu moju jabuku jabuke radi, već sebe radi.
Moja žena se stvarno trudi oko baštice, ne mogu da kažem, ali ona i dalje misli kako je dovoljno subotom i nedeljom opleviti baštu i eto salate. Ona uopšte ne primeti da sam ja prethodnih dana pazio i mazio našu baštu, plevio, zalivao, pobadao pritke… I nije mi teško. Ma ne radim ja to ni zbog svoje žene, a ni zbog dobra roda, već sebe radi. Radim, a odmaram se!
Ipak, od svih ovih teških fizičkih poslova, najviše volim da kosim i zalivam travu. Naravno da zalivam i ženinu baštu i ruže, ali na travnjak sam stvarno ponosan. Kosačica mi daje taj osećaj da sam nešto korisno uradio, količina pokošene trave je stvarni pokazatelj, a pogled na pokošeno dvoršte je čist užitak. Sav taj rad oko vikendice ispunjava me i relaksira.
Autor: Čiča Gorio
