Jutro posle kiše je idealno doba za polazak u potragu za pečurkama, jer ne kaže se džabe „rastu kao pečurke posle kiše“. „Šešir, štap, dobre čizme, volja i mnogo strpljenja je sve što je potrebno za početak šumske avanture“, kaže šezdesetdvogodišnji gljivar, Ljubomir Jovanović iz Novog Sada. Ljubomir se gljivarstvom bavi već 25 godina i jedan je od osnivača novosadskog Gljivarskog društva.

„Osim što su dobar kulinarski sastojak, gljive su veoma značajan deo prirode, bez kojih ona ne bi mogla da funkcioniše“, kaže naš sagovornik. Ljubomir obilazi mnoge terene u Srbiji, koji su na dobrom glasu po bogatim staništima raznih vrsta pečuraka, ali najčešće boravi na Fruškoj Gori. „Od 450 vrsta koliko ih ima na ovoj vojvođanskoj planini, čak 5% je otrovno“, ističe Ljubomir. On dodaje da je u gljivarstvu najvažnije prvo naučiti vrste koje nam mogu naneti zlo, kako ne biste načinili kobnu grešku koja vas može koštati i života. „Fruška gora je veoma interesantna lokacija, jer na relativno malom prostoru, možete naći veliki broj pečuraka, od onih najjestivijih kao što su: bukovače, vrganji, lisičarke, sunčanice, pa sve do veoma otrovnih kakva je na primer zelena pupavka,“ kaže Ljubomir. Zelena pupavka je veoma opasna, i potrebno ju je dobro upoznati. Opasnost je u tome što je ljudi mešaju sa zelenim krasnicama, koje su veoma popularne u evropskoj kuhinji. „Slične su samo na prvi pogled. Pupavka ima maslinasto zeleni šešir, guste, bele listiće, belu dršku sa cik-cak zelenim šarama, i imaju suknjicu, rastu iz volve, džaka. Sve pečurke koje imaju i suknjicu i vreću su otrovne! I njih se treba kloniti. Šešir kod zelene kranice ili rusule je takođe zelenkast, ali na jednom delu prelazi u limun žutu boju. Obe se javljaju u junu ili na jesen. Veoma je važno da znate šta tražite, da dobro naučite teoriju, kako ne biste ugrozili sebe ili ljude koje pozovete na večeru“, upozorava Ljubomir. Iako su pečurke u crtanim filmovima i bajkama predstavljene sa crvenim šeširom i belim tufnama, takve treba zaobići u širokom luku, jer su veoma otrovne.

Jun je bogat pečurkama. Posebno će to biti ove godine, jer je u maju bilo obilnih padavina. Tada se pojavljuje veliki broj krasnica, kreću lisičarke, pa su u tom periodu fruškogorske šume prepune ljubitelja gljiva. Šest do sedam dana posle kiše, gljivari kreću u potragu. Važno je javiti se ljudima iz Nacionalnog parka i platiti dozvolu koja je svake godine simbolična. „Zakon je regulisao i ovu oblast, ali ljudska svest je najvažnija. Ne valja preterivati ni u branju, jer se na taj način pojedini tereni mogu osiromašiti sa određenim vrstama. Ljudi tokom šetnje često šutiraju gljive kad na njih naiđu. To se ne sme raditi,“ apeluje Ljubomir.

Leto nije pogodno za gljive, zbog dugih suša. Prava eksplozija kreće na jesen, tačnije u oktobru. Popularni tereni na Fruškoj gori su Glavica, Letenka i Bukovačko strelište, na samo desetak kilometara od Novog Sada. „Važno je biti u pravo vreme, na pravom mestu i lov će sigurno biti uspešan“, osim toga važno je obići više lokacija, jer što više šetate više ćete vrsta i pronaći, savetuje iskusni gljivar. Dobre lokacije su i one gde je pre otprilike dve godine izvršena seča šume, jer su panjevi idealna lokacija za pojedine vrste.

 „Tihim lovom“, kako Italijani nazivaju potragu za pečurkama, bave se ljudi koji vole prirodu i koji žele bolje da upoznaju njeno carstvo. Ako lov i nije bio uspešan, ne sekirajte se. Dan ste proveli u prirodi, šetajući, pa se gljivarstvo smatra veoma zdravim hobijem.