„I to bez peteljke“, kaže Stanimir Pešović (86) iz sela Planinica kod Mionice. „Bitno je da u kominu ne stavljate ni koštice, one daju gorčinu rakiji.“ Deda Stanimir ne stavlja šećer, ali kaže da bude godina kad se mora nadomestiti nedostatak slasti. Bar sa tri kilograma. I sa tom količinom šećera dobijena rakija može da se svrsta u vrhunski kvalitet. U selima u Srbiji tehnologija proizvodnje rakije nije se menjala decenijama. Nije bilo ni potrebe sve do devedesetih godina prošlog veka kada je na tržište stigla neka „nova“ rakija koja je odnela čak i nekoliko života. Neke detalje u postupku proizvodnje rakije, pa i za kućne potrebe, jednostavno valja unaprediti tamo gde se to može, poput kvalitetnijih materijala za kazan i tabarke sa „boljim hlađenjem“.

Koliko god pečenje rakije bio jednostavan posao u kojem samo treba ispoštovati osnovnu proceduru neke tajne ipak postoje. Tako od deda Stanimira nismo uspeli da saznamo koje drvo loži ispod kazana. „Svejedno je“, kaže iskusni rakijaš, ali ističe da vatra ne sme biti ni slaba ni previše jaka. A odgovor na pitanje kad je taman, daće iskustvo koje se stiče godinama.

Jačina rakije, odnosno broj gradi ili stepeni, zavisi od ukusa i „forme“ konzumatora. Na Ravnoj gori domaćini uglavnom piju „mekšu“ rakiju, ali se kod gotovo svakog od njih uvek nađe i neka litra prepeka. „Što za goste, što za specijalne prilike“, kaže deda Stanimir. Neretko se u narodu veruje da rakija ima i lekovite moći. Ako se konzumira u razumnim količinama, naravno. „Jednu u zoru i jednu pre ručka i nema da ideš kod doktora“, kaže naš sagovornik.