ŠUMADIJSKO SELO BRZAN PRIVLAČI VELIKI BROJ LJUBITELJA PRIRODE

Selo Brzan nalazi se na oko 120 kilometara od Beograda, na 30 kilometara od Kragujevca i isto toliko od Jagodine. Ovo šumadijsko selo pripada opštini Batočina i nalazi se uz Veliku Moravu. U blizini sela postoji i jedno malo vikend-naselje koje je dobilo ime baš po reci Moravi kraj koje je nastalo. U naselju ima tridesetak kuća, a vlasnici su mahom ljudi iz grada koji su tu našli svoj mir.

NASELJE BOGATE PROŠLOSTI I SVETLE BUDUĆNOSTI

Stari Slankamen je jedno od najstarijih naselja u Vojvodini. Arheološka nalazišta potvrđuju da je naselje postojalo još u gvozdeno doba, kada su tu živeli Kelti, koji su ga nazivali Acumincum, zatim Iliri i Tračani. Osvajali su ga Rimljani, potom Huni, a kasnije Vizantinci, Ugari i Turci... To sve dokazuje koliko je njegov geografski položaj bio važan za mnoga carstva.

KUĆA KOJA VAM GODIŠNJE UŠTEDI 1.300 EVRA

Na grejanju štedi 85%,

na hlađenju 100%,

na osvetljenju oko 30%,

a na građevinskom materijalu između 10 i 20%

Još davne 1979. godine, po ideji akademika Veljka Milkovića, izgrađena je prva samogrejna ekološka kuća. To je bio model od drveta na kojem su vršena dalja ispitivanja. Pronalazaču iz Novog Sada inspiracija je bila Petrovaradinska tvrđava

Ruža je definitivno jedna od najznačajnijih cvećarskih kultura i nije retkost da asocijaciju za pojam cveta uopšte predstavlja upravo ruža. Zasluga za to ima činjenica što ona kao biljka svakako prelazi okvire u botaničkom smislu i kroz svoju dugu istoriju se ne malo puta pojavljuje kao simbol vremena. Spominje se još  u vreme starih Grka i Rimljana, gde simbolizuje  ljubav, tajne, stradanja,  kao i  objekat u umetnosti, a cvet ruže se često koristi kao simbol ljubavi i lepote.

„Partybreaker“ koji često ume da pokravi zabavu u bašti vaše vikendice je komarac. Tako mali stvor, a tako moćno utiče na provod. Nažalost, redovne sezonske akcije koje sprovode nadležne institucije, često ne urode plodom.

Ženke komaraca legu jaja isključivo u vodi. Neke vrste to čine u tekućoj, neke u stajaćoj vodi, a dovoljna im je i bilo kakva barica na koju naiđu. Jedna ženka može izleći do 400 jaja u zavisnosti od vrste komaraca i spoljašnjih uslova. Eto odgovora, ako ste se zapitali zašto ih je tako mnogo.

Čovek je oduvek bio deo prirode, njen poseban deo – poseban po svojoj moći da razume ono što vidi i da to zabeleži i razvrsta. Čovekova moć je velika i sve više raste i razvija se sa razvojem tehnologije – postao je gospodar prirode.

Prvobitno čovekovo stanište je bila priroda, sve njegove aktivnosti su se odvijale u njoj i sve potrebno za preživljavanje je dolazilo iz nje. S vremenom je čovek prestao da luta i da živi nomadskim životom.

Od tog trenutka, društvena organizacija postaje složenija i rađa se civilizacija. Iako je čovek veoma mlad gospodar planete Zemlje, u tom kratkom periodu on je preobrazio lice Zemlje u neverovatnoj meri. On može smišljeno da promeni svaki deo životne sredine i da kontroliše sve što živi i raste u svim plodnim oblastima sveta. Ali, životni splet svake prirodne zajednice, taj međusobno isprepletani odnos tla, klime, biljaka i životinja tako je osetljiv da se celina menja čim se jedan njen deo nasilno izmeni ili jedna nit uzajamnih veza iznenada prekine. Čovek je veliki graditelj, umetnik i mislilac, ali je poslednjih deset hiljada godina isto tako mnogo toga i uništio, poremetio i istrebio. Sila koja omogućava ljudima da stvaraju, ista je ona koja im omogućava i da uništavaju.

Prema istraživanjima, čovekovo oko je najbolje prilagođeno zelenoj boji koja je najzastupljenija u prirodi. Kao boja biljnog sveta u kom biljka predstavlja život, ona je boja mladosti, nade u postojanje i rast – boja optimizma. Zelena je boja prirode, a priroda je melem za čovekov duh i telo. Zbog tako dobre prilagođenosti oka i ne zapaža se u kojim količinama je zelena boja zastupljena u životnoj sredini. Tek pojavom velikih gradova, ona postaje deficitarna. Ljudi su sami sebi oduzeli zelena prostranstva zarad napretka civilizacije koji ih je zatvorio u sive kaveze. Prosvećeni ljudi su počeli da shvataju da svet ipak nije neiscrpan "rog izobilja".

Danas su u svetu ulaganja u očuvanje prirode, njen oporavak, zaštitu i promišljeno korišćenje njenih resursa vrlo značajna. Princip održivog razvoja je prisutan u svim oblastima i predstavlja način da buduće generacije imaju uvida u dobra koja priroda pruža. Najistaknutiji mislioci zalažu se za očuvanje obnovljivih izvora energije i zaštitu života u prirodi, ne samo zato što su oni dragoceni i lepi, već što sveukupni sklad, pa i sam opstanak ljudske vrste zavisi od toga.

Sada, kada je čovek toliko toga postigao u svim aspektima savremenog života, malo ko ima svoje drvo i hlad ispod njega. Sada su retka mesta gde nema uticaja civilizacije, ali su vrlo cenjena zato što ljudi počinju da traže prostore gde će, makar na kratko, biti što udaljeniji od gradske vreve. Samim tim, jer drugačiji način povratka prirodi gotovo da nije ni moguć, kao najpovoljnija opcija, nastaju atraktivna izletišta, kampovi, škole u prirodi i vikend-naselja.

Veza između prirode i čoveka

Priroda predstavlja početak svega i u odnosu na nju sve nastaje. Postoje dva stava kada se govori o ponovnom uspostavljanju veze između prirode i čoveka.

Prvi bi bio povratak prirode čoveku, koji predstavlja ozelenjavanje urbanih gradskih celina u kojima su prirodne oaze prava i velika retkost. Pri oblikovanju urbane sredine trebalo bi koristiti oblike iz prirode i težiti povratku svega što ima veze sa prvobitnom životnom sredinom čoveka i njegovim staništem.

Drugi stav prilikom uspostavljanja veze između čoveka i prirode bi bio povratak čoveka prirodi. Ti pokušaji su više ili manje uspešni, ali u svakom slučaju su mnogobrojni i različiti. Individualne kuće i vikendice u prirodi, tačnije u područjima koja nisu naseljena i koja služe kao beg od urbanog, predstavljaju i individualne pokušaje. Javljaju se i druge mogućnosti kao što su izgradnja rekreativnih centara, banjskih lečilišta, planinarskih domova, hotelskih kompleksa, škola u prirodi, izletišta, kampova različitih namena ili samo artikulisanje terena radi lakše dostupnosti sa zarad edukacije, rekreacije, relaksacije, a sve to u skladu sa prirodnim okruženjem, poštovanjem prirodnih principa i nenarušavanja postojećeg.

Vikend-naselja

Vikend-naselja su sve popularnija i privlače sve više pažnje savremenog čoveka. Savremon čoveku je preko potreban odmor od užurbanog načina života. Njegovo biće vapi za svežim prostorom, makar i samo na jedan dan, i baš tada se on ponovo okreće prirodi.

Naselja u prirodi predstavljaju beg od prenatrpanih, često sivih i sumornih naselja. Sa zelenom bujicom flore, rekama, jezerima, planinama i sopstvenom mikroklimom ona su nezamenjiv lek protiv stresa. Upravo zato se prema njihovom planiranju mora pristupiti sa puno promišljanja i pažnje. Prostorni koncept, forma i materijalizacija ovih naselja treba da su u skladu sa prirodnim okruženjem i pejzažom. Objekte treba oblikovati savremenim arhitektonskim izrazom sa tradicionalnim elementima, horizontalno postavljenim na terenu sa malom spratnošću, koristeći arhitektonsko nasleđe i prirodne autohtone materijale. Izgradnja, rekonstrukcija ili bilo koja intervencija u vikend-naseljima trebalo bi da je u skladu sa principima ekološke gradnje. Time bi se dobili zdravi objekti, funkcionalni, energetski ekonomični i atraktivni. Integracijom samog naselja u prirodni ambijent uspostavlja se međusobni dijalog i težnja ka postizanju jasnog i jedinstvenog prostora. Genius loci, duh mesta, određuje morfologiju i izgled objekata i naselja.

Sam cilj stvaranja vikend-naselja i naselja u prirodi je prijatan ambijent koji služi za odmor i okrepljenje čoveka. Ova naselja moraju tako da se planiraju da u arhitektonsko-oblikovnom i fizičkom smislu zadovolje jedan osnovni kriterijum, a to je da se svojim formama i oblicima, materijalima i bojama maksimalno uklope u prirodni ambijent lokacije, da ga očuvaju, odnosno da čine njen organski deo. Poštovanjem osnovnih načela u stvaranju ovakvih celina stvara se pozitivni dijalog između čoveka i prirode od kojeg obe strane imaju koristi.

Autori: Dejan Jorganović, Žolt Takač

NASELJE ZA PORODIČNO UŽIVANJE

Selo Plavna pripada opštini Bač, a ima nešto više od 1300 stanovnika. S obzirom na to da se nalazi na Dunavu, stanovnici Plavne su to iskoristili i pre više od desetak godina u samom rečnom rukavcu, na Špicu, kako ga oni zovu, počeli su da grade sojenice, odnosno kuće za odmor.

Jednu takvu za svoju porodicu podigao je i Željko Čelić iz Plavne. „Reč je o kućici sa kuhinjom i jednom sobom, čisto da imamo gde da se sklonimo od letnjih vrućina“, kaže Željko.

VAŠE MESTO POD NEBOM

Pergole predstavljaju jednostavne drvene ili metalne (eventualno betonske) građevine sastavljene samo od stubova i krovne konstrukcije, dok zidove i crep zamenjuju biljke puzavice. Ukoliko želite da oplemenite svoju vikendicu ili baštu pergolom, najpre treba da razmislite o tome šta očekujete da ćete dobiti zauzvrat, jer ona može mnogo toga da pruži.

Konstrukcija sama po sebi može biti dizajnirana, a postoje i kupovne konstrukcije, mada ukoliko ste veštiji i sami možete osmisliti i napraviti jednu. Ipak, ono što pergolu čini tako neodoljivom jesu upravo biljke koje je popunjavaju. Naravno da treba uložiti mnogo truda i pričekati i po nekoliko godina dok pergola ne osvane u svom punom sjaju, ali tada vam neće biti potrebno ništa drugo osim njenog hlada u toplim letnjim danima ili njenog mira u večerima, uz pesmu zrikavaca koja izbija iz prirodnih mirisnih zidova pergole.

Pečenje domaće rakije

Rakija je nacionalno piće Srbije, ponos svake domaćinske kuće. Najpoznatija vrsta rakije je šljivovica, mada se rakija može praviti i od drugih vrsta voća. Ipak, pored šljive, najzastupljenije vrste voća su grožđe, kruška, kajsija i dunja. Rakija se u celoj Srbiji pravi na manje ili više sličan način: destilacijom (pečenjem) fermentisanog voća. Ali, i pored toga što, bar naizgled, nema nekih tajni, ne uspeva svako da napravi dobru rakiju. Čuli smo da Stevo Kuzmanović (54) iz Petrovaradina pravi dobru rakiju od kruške pa smo ga pitali u čemu je tajna.

”Samo kvalitetno voće daje dobru rakiju. Ja pravim rakiju od kruške viljamovke, koristim isključivo zreo plod, i to poslednje branje. Voće počne vrlo brzo da truli, pa na to posebno pazim”.

Priprema voća za proces fermentacije se ogleda pre svega u pranju i čišćenju voća. Fermentacija tj. vrenje je proces transformacije šećera u alkohol. ”Mada mnogi koriste kvasac koji pospešuje vrenje, ja sam skloniji prirodnom procesu. Veoma je važno da vrenje bude uravnoteženo i komina se mora mešati svaki dan. Za vrenje kruške treba oko 15 dana i dovoljno je malo nepažnje da se komina počne kiseliti. Za proveru zrelosti komine koristim širometar (mada postoje i drugi načini, kao npr. ukus komine i plamen).”

E, tek sada dolazimo do najzanimljivijeg i najlepšeg procesa u dobijanju rakije: destilacije – pečenja rakije! Uglavnom se koriste kazani domaće proizvodnje (alambici), koji bi trebalo da su plići, a širi, jer se takvi brže zagrevaju. Za merenje količine alkohola koristi se alkoholometar i izražava se u volumnim procentima ili gradima. ”Obično prvu litru odstranim (prvenac), a potom u prvoj destilaciji idem do kraja (5 gradi), a u drugoj do 20 gradi ispod lule. Isključivo koristim tabarku (hladionik) sa cilindrom, jer je važno da rakija izađe što hladnija. Dodavanjem destilovane vode, moja viljamovka na kraju ima 18 gradi i mislim da je to optimalno za rakiju od kruške.”

Stevo nam je takođe rekao, kako bi rakija trebalo da odstoji barem 6 meseci pre upotrebe, a da bi on voleo da dozreva bar 2 godine, ali nikako ne uspeva jer se sve popije ranije. Mi smo Stevinu “viljamovku” pili celo poslepodne, doduše uz dobru podlogu od šunke, kobasice i slanine, ali nismo se napili, a naredno jutro smo bez mamurluka otišli na posao. To je, valjda, dobra rakija!

Inače, Steva nam je rekao i da od 100 kg kruške dobije oko 8 litara rakije i da se i dalje drži principa da mu je bitniji kvalitet od kvantiteta. Na kraju smo pitali Stevu kako on prepoznaje dobru rakiju, pa nam je i tu tajnu otkrio: “Rakija mora biti bistra, da se 'cakli', ne sme se osetiti kiselost, a miris treba biti diskretan jer domaća rakija teško može imati intenzivan miris.“

„Koristite med kao hranu, da ga ne biste koristili kao lek”, krilatica je mnogih pčelara koji su za svoj hobi izabrali baš ovu delatnost. Pčelarstvo je umetnost, nauka koja oplemenjuje, rekli bi mnogi koji su shvatili da im je bavljenje pčelarstvom pomoglo da uvide njegov istinski značaj za čovečanstvo.

Jedan od njih je i Radivoje Matić iz Bajine Bašte. Čovek koji je pčelarstvom kao hobijem počeo da se bavi pre 30 godina i ostao mu veran do dan-danas. Prvo znanje mu je preneo učitelj iz sela Drajići u kojem i Radivoje ima vikendicu. Oduvek je život na selu njemu bio privlačniji, pa je svaki vikend odlazio u vikendicu i brinuo o pčelama.

Proizvodnja hrane obično zahteva veći prostor. Međutim, za pčelarstvo dovoljna je i mala okućnica oko vikendice. Prirodno je za pčele da su nastanjene u prirodi, a da je razmak između rojeva do kilometar i više. Dakle, idealno je za hobiste da oko vikendice imaju 10 do 15 pčelinjih društava. Radivoje ima desetak košnica, a na pčelarstvo i dalje gleda kao na relaksaciju koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje kvalitetan med. „To je zdravlje! To je delatnost koja smiruje živce, a pruža mnogo”, kaže Radivoje. Sad je u penziji pa se pčelama može posvetiti više nego što je to činio dok je radio, međutim, i tada se pčelarstvom uspešno bavio. Obilazio ih je vikendom, a najviše je voleo da sedne blizu košnica i da posmatra njihovo ponašanje, njihov rad, kako odlaze i vraćaju se pune sočnog nektara. „Može se od njih puno naučiti”, kaže Radivoje.